Ljubav bez ljubavi

Da sam znala, bila bih pametnija. Da si znao, bio bi mi rekao. Da smo znali, sigurno bismo drugačije. 

Da smo je bio neispisana mogućnost budućnosti, prozirni vihor u umovima našim koji stalno gura na preispitivanje. 

Da sam bila starija, bila bih mudrija. Ali zaista nisam mogla, a ni željela biti starija. 

Da sam bila iskusnija, bila bih pametnija. Ali iskustvo mi tada nije bilo prijatelj. 

Voljela sam voljeti, ne znajući što je ljubav. Tražila sam moleći komadiće komadića onoga što se nazivalo ljubav. Iskustvo s kojim nisam prijateljevala nije mi govorilo da sam u krivoj traci. Onoj lijevoj, najbržoj na autocesti. 

Tada sam trebala biti u onoj desnoj, najsporijoj. Možda se čak i zaustaviti. No, nisam. 

Jurila sam ravnom cestom ne osvrćući se na one koji me pretiču, iako sporiji. Da, oni zdesna, koji su me svojom sigurnošću pretekli.

Nisam stigla na odredište lažne ljubavi. Uvjeravala sam sebe da me iskustvo izigralo, a nisam ga ni imala. Ono se nije htjelo povezati sa mnom dok nije upoznalo ljubav prema sebi. 

"Voliš li sebe?", često me pitao gotovo nečujni glas. Pokušavala sam ga pronaći, vidjeti gdje stanuje. Nisam mogla čuti svoj odgovor. Tragala sam za njim dugo. Došao je, ruku pod ruku, s gospodinom Iskustvom. 

Zavoljela sam voljeti sebe, a ne ljubav. 

I dalje sam voljela voljeti, ali sada znajući koga, kako i zašto volim. 

Jer, ljubav nije samo iluzija, ona je često i matematika, ali ona najteža, koju najmanje razumijemo.