Filter za nemoral

Živjela je davno, nedavno, dugo, kratko, blizu, daleko, u poznatima, nepoznatima. Borila se debele kože, napudranoga lica, spuštenih očiju od umjetnih trepavica i teških kapaka. Znala je da je u krivu, u autu, izvan dopuštenih granica.

Nemoral bilo joj je ime. Gledala sam ju dugo, uporno, nekad kratko i nedrago. 

Gledala sam u napudrano lice sa skrivenih stotinu nijansi i promjenjivih maski.

Za svaku priliku jednu, molim.

Davno je prošetala kraj mene. 

Kako si naivna, govorio bi njen podsmijeh.

Kako je uspješna, otkrivao bi njen skriveni pogled.

Kako si nerealna, govorila bi njena iskrivljena realnost.

Kako je hrabra, otkrivala bi neispisana ljubomora u zjenicama hladnoga oka.

Kako si djetinjasto zanesena, govorila bi uz hihotanje cijele nutrine.

Kako je samo odvažna, otkrivala bi zavist kao točka na kraju svake neizgovorene rečenice.

Drago mi je što te poznajem, rekoh joj. U čudu me gledala znajući da nisam njen tip prijatelja.

Drago mi je što me učiš, rekoh joj. Tada se prvi puta nasmijala jer sam titrala njenom egu.

Drago mi je bilo što se smije, barem jednom iskreno.

Radi nje same, drago mi je bilo da je osjetila sreću, a ne zavist.

Iako ona ne zna što ja znam, da upravo takva ne želim biti.

Obećala sam si biti čovjek otvorenoga lica, otvorenih očiju i jezika s filterom za Nemoral.

I tako dođe dan kad hodaš pred svima uzdignute glave, govoriš što i misliš, radiš što i želiš. 

I tako dođe dan kad s osmijehom gledaš tuđe grižnje savjesti sretna što nisi nečiji odabir. 

I tako dođe dan kad shvatiš da nema boljeg i lošijeg od mene nego samo bolja i loša verzija sebe. 

I tako dođe dan kad u titraju zagrljaja nađeš mir baš gdje ga i trebaš. 

I tako prođe dan bez ijednog osjećaja krivice da nisam ja bila ja. Prođe dan bez glumljenja lažne skromnosti pred tuđim očima znatiželje. 

I tako prođe još jedan dan, baš poseban. Bez lažnih filtera, ali s filterom za Nemoral.