"Šta se penješ ako te strah?"

Koliko često odustajemo od svojih snova i želja samo zato jer nam je Uzor rekao da nas treba biti strah? 

Koga je zapravo strah? Nas ili njih? Roditelje ili djecu? 
Opravdavamo strah navodnim iskustvom, a usađujemo ga onima koji još to iskustvo nemaju. 

Priznajem da je i mene ponekad strah, ali to je moj strah. Nemojmo djeci usađivati vlastiti strah, projicirati na njih vlastite strahove.

Sunčan dan, puno igralište djece. Djeca skaču, trče, ljuljaju se, smiju se i igraju s djecom koju po prvi put vide. Neiskvareno, iskreno, slobodno. Gledam ih i divim se njihovoj sposobnosti da na svijet gledaju tako jednostavno i nevino. 

Jedan dječak znatiželjno gleda umjetnu stijenu i kreće se penjati. Zastaje, a noga mu propada kroz otvor stijene. Iza njega stoji njegov Uzor, njegov Tata. 

Kaže tata dječaku: "A šta se penješ ako te strah?" Dječak ga pogleda i skameni se od straha. Ne zato jer ga je zaista bilo strah penjati se, nego zato jer ga je bilo strah razočarati Tatu. 

Pustimo biljke da procvjetaju, a mi im budimo voda. 

Jer za to im i služimo. 

Voda je biljci poticaj i život. Darujući im vodu, dopustimo im da se njihove grane rascvjetaju bez ograničenja i rezanja. 

Neka narastu i cvjetaju koliko žele, a mi im budimo voda. 

Samo to. 

Dovoljno je.